Udruženje „Bela Čaplja 1165“, najpoznatiji kao zaštitnice i zaštitnici Bare Reve na levoj obali Dunava, pozvali su građane da im se trećeg februara 2024. pridruže u šetnji beogradskim močvarnim staništem povodom Međunarodnog dana močvarnih staništa! Ovakvu posetu Bela čašlja organizuje već treći put, sa namerom da kako kroz diskusiju i umrežavanje ljudi iz različitih oblasti radili na zaštiti i očuvanju ovih staništa i podizanju svesti o značaju istih.
Međunarodni dan močvarnih/vlažnih staništa obeležava se 2. februara kada je potpisana Ramsarska konvencija o močvarama kao važnim habitatima ptica močvarica, objašnjavaju čuvari Bare Reve iz Udruženja „Bela Čaplja 1165. Konvencija je potpisana u Iranskom gradu Ramsaru 2. februara 1971. godine kao sporazumna međunarodna saradnja pri zaštiti močvara, dodaju u saopštenju.
Močvare su, skrežu pažnju, od izuzetnog značaja za ribe, vodozemce, gmizavce, ptice i sisare jer obezbeđuju sklonište i izobilje hrane, bezbedno mesto za mrest, polaganje jaja, razvoj larvi, gnežđenje, odmor pri migraciji , pojilo, lov, koridor za kretanje.
Močvare upijaju 30% kopnene mase ugljenika – više od svih šuma zajedno!
„Ali ne samo to! Iako močvare pokrivaju samo 3% naše planete, one poniru oko 30% ukupne kopnene mase ugljenika, što je dvostruko više nego što to čine sve šume sveta zajedno! Samo se u ovim staništima ugljen-dioksid skuplja kako iznad površine putem biljaka foto-sintezom, tako i ispod površine u tresetu“, konstatuje se u saopštenju Bele čaplje.
Aktivisti pojašnjavaju da treset ili močvarno blato nastaje razgradnjom mahovina, trave, stabala u ovim područjima, te da se u njegovim slojevima zadržava ugljenik koji ostaje tu hiljadama godina. „Ovakav način poniranja ugljen – dioksida je deset puta delotvorniji i dugovečniji nego kada se proces dešava iznad površine tla“.
„Međutim, ni tu nije kraj ekološkim uslugama koje nam ova staništa pružaju potpuno besplatno! Voda se u ovom zemljištu filtrira, oslobađa metala i različitih zagađenja, kroz podzemne vodotokove, uz pomoć korenja biljaka i tako filtrirana produžava u velike vode“, kažu iz Bele čaplje.
Kako dodaju, zemljište u ovim staništima je poput sunđera i ima sposobnost apsorpcije ogrome količine vode tako da pri visokom vodostaju ili obimnim padavinama zadržava vodu u sebi, usporava je i na taj način nas štiti od poplava i sprečava eroziju tla. Sa druge strane, ukoliko je suša, ovo zemljište biljkama pruža neophodan izvor vlage.
Na svetu je uništeno 90% vlažnih staništa
Iz Bele čaplje naglašavaju da je jako važno širiti svest o značaju ovih područja i raditi na njihovoj zaštiti. Kako naglašavaju:
„Na svetu je do sada uništeno oko 90% močvarnih staništa kao posledica ljudske aktivnosti za potrebe poljoprivrede i izgradnje, međutim, danas se zbog uvida u važnost ovih staništa radi na njihovoj zaštiti, dok se u Skandinavskim zemljama radi na rehabilitaciji davno isušenih močvarnih staništa“.
Važnost močvarnih staništa je ranije bila sasvim nepoznata. One su nekoliko vekova tretirane kao površine koje samo treba „očistiti“ i „disciplinovati“. Nažalost, tretman močvara kod nas kaska za naukom i praksom u razvijenim zemljama.
Podsetimo, razumevanje značaja plavnih šuma i vlažnih staništa je bila osnova za organizovani otpor izgradnji pristupnica za novi most u ovom Sadu i izgradnji Novog Sada na vodi na uštrb vlažnih staništa Šodroša, Ribarca i Kameničke ade. Ovaj otpor je 2022. ugušen brutalnom silom. Bara Reva u Beogradu je zamalo žrtvovana izgradnji Beograda na vodi, iz kog su tone građevinskog otpada nelegalno izručivane u močvarno stanište, sve dok se građani tome nisu pobunili i kamione zaustavili telima. Sudbina još jednog beogradskog staništa, „beogradske Amazonije“ Beljarice, zasad je neizvesna.
„U Srbiji imamo 11 Ramsarskih područja, a u Beogradu imamo izuzetno važna vlažna staništa a to je leva obala Dunava (Reva i Beljarica) i za njih možemo reći da su to važna močvarna staništa u urbanoj sredini koja svakakvo treba sačuvati od industrijalizacije, urbanizacije ili bilo kog drugog vida degradacije! “, poručuju iz Bele čaplje.
I.K.
