Kako repolitizovati koncept klase i kako danas misliti i praktikovati klasnu politiku? Između svakodnevne borbe za nadnice, stanovanje, penzije, socijalno osiguranje i pokušaja ponovne univerzalizacije same uloge (radničke) klase, novi društveni pokreti, novi i stari sindikati, te masa nevidljivih prekarnih radnika i radnica povučenih iz društvenog života, pokušava da artikuliše klasnu borbu u novim okolnostima.
U već decenijama prisutnim procesima privatizacije i sistemskog urušavanja radnih i socijalnih prava, postavlja se pitanje o mestu i ulozi sindikata u odbrani javnog sektora i pokušaju njegove demokratizacije. Da li i gde je moguće detektovati politički potencijal sindikalne snage u Srbiji uprkos uzdržanosti javnosti od aktivnog davanja podrške sindikalnim aktivnostima, ili pak konstantne skepse među samim sindikalnim članstvom.
Stabilni ekonomski rast Nemačke za cenu ima i sve veću socijalnu nejednakost stanovništva. Neoliberalno restrukturiranje dovelo je do rapidnog smanjenja stalno zaposlenih radnika, dok je broj prekarnih, privremeno zaposlenih naglo rastao. Uprkos novim zakonima koji otežavaju ostvarivanje prava radnika, talas štrajkova tokom ove godine je doveo u pitanje ekonomski model Nemačke.
Zakonski rok za privatizaciju medija u javnom vlasništvu ističe prvog jula ove godine. Sudeći prema toku ovog procesa ni samim medijskim radnicima i radnicima nije pruženo dovoljno informacija o tome koji mediji će zaista biti prodati i da li će se ispoštovati postavljeni rokovi. Dosadašnji rezultati privatizacije medija u Srbiji i regionu, aktuelni ciklus privatizacije, zatim pitanja radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki, pozicija frilensera u ovom sektoru kao i mogućnosti alternativne produkcije i organizovanja radnika u medijima bili su tema panel diskusije organizovane u februaru 2015. u okviru projekta „Mašina: proizvodnja društvene kritike“.
Aktuelni štrajk prosvetnih radnika još jedan je u nizu pokušaja sindikalne borbe protiv aktuelnih mera štednje koje Vlada Srbije sve agresivnije sprovodi. Ipak, ovaj štrajk nije samo reakcija na poslednje budžetske rezove koji su pogodili javni sektor, već je kulminacija višegodišnjeg urušavanja materijalnog položaja radnika i radnica u prosveti te kontinuiranog smanjivanja ulaganja države u obrazovni sistem. Pitanje koje se postavlja je da li se prosvetni radnici mogu samostalno izboriti za svoje zahteve imajući u vidu da mere štednje pogađaju celokupno društvo na svim nivoima.
Sve je veći broj žena koje preko agencija za zapošljavanje rade na najmanje plaćenim poslovima – čišćenju i održavanju tuđih domaćinstva. One su potplaćene za svoj rad, često rade na crno ili se njihovi ugovori ne poštuju, u vezi sa tim izostaju i socijalna davanja. Ipak, organizovanje ovih žena za borbu za bolje radne i materijalne uslove je, iako teško, moguće. O tome nam govori primer iz Grčke gde žene vode borbu za svoja prava od porodice do sindikata i parlamenta.
Skupština Srbije je 17. jula usvojila izmene Zakona o radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Tog dana dva najveća sindikata u Srbiji su stajala ispred Skupštine u „tišini povodom smrti socijalnog dijaloga“. Danas, 29. jula, na dan kada pomenuti zakoni stupaju na snagu, postavlja se pitanje da li za tim dijalogom treba žaliti ili ne. Jer, dok tripartitni dijalog navodno podrazumeva mogućnost alternativnog ishoda, postojeće liberalne ekonomske politike koje se donose to upravo isključuju – mogućnost ekonomske alternative.
Ovaj tjedan su u Srbiji i Hrvatskoj gotovo paralelno doneseni novi zakoni o radu. Oni svojom sličnošću prvenstveno svjedoče zajedničkoj političko-ekonomskoj sudbini postjugoslavenskih država. Pored klasične neoliberalne legitimacije, u srpskom slučaju, donošenje zakona prati izraženi rast autoritarnosti državnog aparata i koketiranje s regresivnim ideologijama, ali i masovniji prosvjed.
