Izjave, koje su poslednjih dana emitovane u televizijskim programima, ponovo su u javni prostor vratile raspravu o vakcinaciji dece, mogućim neželjenim reakcijama na vakcine i ulozi lekara u promovisanju stavova koji odstupaju od dominantnog naučnog konsenzusa.
Za epidemiologa u penziji dr Zorana Radovanovića, problem nije samo u pojedinačnim tvrdnjama, već u načinu na koji se javnosti predstavljaju rizici i koristi vakcinacije.
Posebno problematičnim smatra način na koji se roditeljima predstavljaju potencijalne neželjene reakcije vakcina. U javnim nastupima o vakcinaciji često se ističe mogućnost retkih komplikacija, dok se, smatra Radovanović, nedovoljno govori o rizicima samih bolesti protiv kojih se deca vakcinišu.
„Istovremeno oni zaborave, odnosno sakriju drugu stranu medalje. Možda će se javiti alergijska reakcija, neka neželjena reakcija, što je neželjeno dejstvo vakcine i što važi za bilo šta. Ako vam zubar da lokalnu anesteziju, vi možete da umrete. Desi se da umre čovek u zubarskoj stolici. Dakle, to su minimalni rizici. A ovde imate, recimo, 50 ili 100.000 puta veći rizik da će dete da umre od bolesti koju ste propustili da ga zaštitite. Tako da je to ta nepoštena aktivnost kod njih: ističu jedan skoro nepostojeći rizik, a sakrivaju realne, mnogostruko veće rizike“, navodi Radovanović.
„Vakcinacija nije odluka pojedinačnog pedijatra“
Jedna od tema koja se pojavljuje u javnoj debati jeste i pitanje odgovornosti lekara kada roditelj odbije da vakciniše dete. Radovanović podseća da se u Srbiji obavezna imunizacija uređuje zakonom i da pedijatar nije osoba koja samostalno donosi odluku o tome da li je vakcinacija obavezna.
„Vakcinacija je obavezna po zakonu. Dakle, pedijatar je tu samo da sprovodi tu odluku, a nije on taj koji rešava žalbe roditelja. Tako da je na pedijatru da, ako roditelj odbije vakcinaciju, obavesti sanitarnu inspekciju. Sanitarna inspekcija ima pravo i obavezu da pokrene postupak. Onda je to prekršajni postupak“, kaže Radovanović.
On, međutim, dodaje da se lekari i inspektori nerado upuštaju u takve postupke zbog njihovih posledica.
„Lekari se nerado odlučuju na tu meru jer je stresna. Onda moraju i da svedoče. Onda i sanitarni inspektori gledaju baš da ne šalju sudiji za prekršaje. Tako da relativno retko roditelji bivaju kažnjeni. To što čine nije dobro, ali nisu toliko oni krivi koliko oni koji ih nagovaraju na to.“
Od aseptičnog meningitisa do poređenja rizika
Jedan od primera koji Radovanović izdvaja jeste pominjanje aseptičnog, odnosno seroznog meningitisa kao mogućeg neželjenog efekta vakcinacije.
„Taj serozni, odnosno aseptični meningitis je relativno blaga upala koja – pitanje je da li se desi jednom godišnje na 60 i nešto hiljada dece koje se rode, odnosno, čak i ako uzmemo u obzir revakcinacije, to je mnogo uboda. Mnogo više od 60 i nešto hiljada. Pitanje je da li se javi serozni meningitis jednom godišnje“, navodi on.
I upravo se tu, prema Radovanoviću, nalazi suština problema: medicinski rizik ne može se procenjivati samo time što je neka neželjena reakcija moguća. Mora se posmatrati njena učestalost, težina i porediti sa rizikom od same bolesti.
„Svaki postupak u medicini, i ne samo u medicini, nosi određeni rizik. Vi kad prelazite ulicu preuzimate određeni rizik. Kad idete trotoarom, može da vam padne crep sa krova ili saksija. Ali niko ne traži od vas da obavestite građane da je opasno ići ulicom. To su nonsensi“, kaže Radovanović.
Ivermektin kao nastavak iste polemike
Radovanović aktuelne stavove u javnosti povezuje i sa ranijim javnim nastupima tokom pandemije COVID-19, posebno kada je reč o ivermektinu.
„Vi ako gledate ozbiljnu naučnu literaturu, shvatate koliko je to besmisleno i koliko je neetički preporučivati ivermektin ljudima. To je veterinarski lek. Što se ljudi tiče, postoje retke indikacije kad ga treba dati, ali kao univerzalno koristan lek, pogotovo kod COVID-a, to je apsolutno isključeno“, tvrdi Radovanović.
Prema njegovom tumačenju, problem nastaje kada se odbacivanje određene terapije utemeljeno na rezultatima istraživanja predstavlja kao posledica zavere farmaceutske industrije ili finansijskih interesa.
„Korisni efekti ivermektina u lečenju COVID-a i sličnih infekcija su odbačeni, naučno odbačeni. A onda insistirati na tome i izmišljati argumente da je to zavera, da su doktori protiv ivermektina zato što je jeftin, nego, kako sad, zarađuju – toliko je to nelogično“, kaže on.
Jedna od najtežih optužbi u javnoj raspravi o vakcinaciji jeste tvrdnja da lekari, naučne institucije ili farmaceutska industrija imaju zajednički interes da vakcinacijom nanose štetu deci.
Radovanović takav argument smatra potpuno neprihvatljivim.
„Ta ideja da su se svi naši doktori udružili da zarađuju pare zato što će da ubijaju, sakaćuju decu – to je monstruozna ideja. To je potpuno van pameti. I to zaista zahteva jednu psihološko-psihijatrijsku analizu ljudi koji tvrde takve besmislice“, kaže on.
Svetska zdravstvena organizacija i argument zavere
Radovanović se osvrnuo i na kritike Svetske zdravstvene organizacije (SZO).
„U javnosti je često govoreno protiv Svetske zdravstvene organizacije kao ‘zlotvorske organizacije’. U stvari, Svetska zdravstvena organizacija je ustanova, institucija koja je enormno pomogla svim zemljama u svetu, naročito siromašnim zemljama. Mnogo je pomogla i nama i morali bismo da joj budemo zahvalni“, kaže on.
Njegov argument ide u pravcu političke strukture same organizacije.
„Svetskom zdravstvenom organizacijom upravlja skupština koju čine ministri zdravlja 193 zemlje članice. A operativno telo je izvršni odbor. U ovom veku dva puta je naš ministar zdravlja bio u tom izvršnom odboru. Dakle, ako je ministar zdravlja ove zemlje i vlada ove zemlje uključena do guše u to, onda bi morala da kritikuje sopstveni sistem ako tvrdi da je on takav. Tu je jedna nelogičnost“, pojašnjava dr Radovanović.
Prioni, vakcine i granice javne odgovornosti
Radovanović kao posebno problematičan navodi i navodni argument o proteinima koji se koriste u vakcinama i njihovom povezivanju sa prionima.
„Takođe vrdi i sad ne vredi da vas zamaram detaljima, da su proteini koji se daju vakcinacijom prioni, a prioni su uzroci bolesti ludih krava. Po tome svi bi već trebalo da budemo ludi koji smo vakcinisani“, kaže Radovanović.
Na kraju, Radovanović pitanje vakcinacije i javnih istupa pojedinih lekara vraća na osnovni princip medicinske profesije: lekar ima pravo na stav, ali javno iznošenje medicinskih tvrdnji nosi odgovornost.
„Ne sme lekar da se mimo naučnih dokaza zalaže za nešto što 15 ili 20 miliona lekara u svetu misle da je neopravdano. Ne možete vi ići uz nos celom svetu i tvrditi da su svi nepošteni i korumpirani, a da ste samo vi u pravu. Tu nešto sa vašim mentalnim sklopom nije u redu“, zaključuje Radovanović u razgovoru za Mašinu.
A.Đ.
