Ukoliko ste se zapitali kome i čemu služe savremene građevine od kojih vam često zastaje dah, to ste učinili s punim pravom. One su sve više koncetrisane na potrebe elita i najčešće su otuđene od potreba lokalnog stanovništva, iako se izgrađuju uz velike javne subvencije. Istovremeno, savremena arhitektura je u putpunosti potisnuta iz projektovanja javnog stanovanja.
Decenijama dug proces komodifikacije i privatizacije evropskih železnica, iako pod izgovorom “dobrobiti” za svoje krajnje korisnike, pokazuje se sasvim suprotnim. Bez obzira što su javne železnice sigurniji oblik prevoza i ekološki prihvatljiviji, rasparčavanjem i razdvajanjem njenih funkcija te insistiranjem na konkurenciji među prevoznicima, železnički regoinalni prevoz opada a svakodnevne potrebe stanovnika se zanemaruju.
Zidne novine su „likovno – informativni projekat“ koji je pokrenuo umetnički kolektiv KURS pre tri godine.
Bahato i nasilno ponašanje komunalne policije postalo je pravilo koje je u poslednjem slučaju završilo smrću jednog čoveka. Time se samo potvrđuje uloga ove „parainstitucije“ kojom kapitalistička država sistemski „čisti“ svoj grad od onih koje sama stvara – od siromašnih, nepoželjnih i marginalizovanih.
Profesor sociologije Đokica Jovanović, je jednan od čelnika Udruženja predsednika skupštine stanara iz Niša, sa kojim smo razgovarali o njihovom dosadašnjem angažovanju, organizaciji i i metodama delovanja , zatim povezivanjem sa sličnim inicijativama u zemlji, osnivanju Gradskog veća u senci i nedavnoj najavi formiranja Zadruge.
Južna Srbija i njen najveći grad Niš se suočavaju s konkretnim posledicama tranzicije: opštom nezaposlenošću i sve većim troškovima života, ali i živim građanskim otporom. Kada se u ovakvim socijalnim prilikama pre više od godinu dana na Nišlije sručio i neosnovano, višestruko uvećan račun za grejanje, građani i građanke mahom starije generacije krenuli su da se spontano okupljaju u vidu protesta ispred gradske Toplane.
Bor je jedan od mnogih gradova u Srbiji koji svoj razvoj pokušava da preusmeri u pravcu uslužnih delatnosti. Ipak, očuvanje rudarske i metalurške proizvodnje i dalje deluje kao neizbežno iako je decenijski negativni uticaj ove industrije stvorio „crnu ekološku tačku“ koja dovodi u pitanje opstanak „zelenog prstena Bora“.
Sporni Pravilnici o rangiranju naučnih časopisa i načinu vrednovanja istraživačkih rezultata, posmatrani u okviru širih društveno-eknomskih procesa, zapravo su samo nastavak „mera štednji“, pritisaka ka „racionalizaciji“ javnog sektora i uvođenja „principa preduzetništva“ u naučno polje. Takvo tretiranje humanističkih disciplina za cilj ima ukidanje njihovog značaja i doprinosa koji se ogleda u mogućnosti stvaranja kritičkog mišljenja, refleksivnosti i alternativa postojećem poretku.
Pravo na vodu je nominalno priznato kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Ipak, zdrava pijaća voda je u sve većoj meri izvor profita privatnih kompanija čime se njena dostupnost ograničava a ekosistem ubrzano uništava. O štetnosti privatnog vlasništva nad prirodnim resursima i njihovoj distribuciji nam govori veliki broj primera koji ujedno nose i poruku o nužnosti borbe za ostvarivanje prava na vodu.
Učestali protesti građana Niša otkrivaju sve veću socijalnu depriviranost velikog broja ljudi u ovom gradu. Deo problema je i deindustrijalizacija i posledično velika nezaposlenost. Na primeru fabričkog kruga Elektronske industrije to se toliko jasno vidi da izmišljene proslave i počasti rimskim carevima teško mogu da sakriju realnost.
Učestali protesti građana Niša otkrivaju sve veću socijalnu depriviranost velikog broja ljudi u ovom gradu. Deo problema je i deindustrijalizacija i posledično velika nezaposlenost. Na primeru fabričkog kruga Elektronske industrije to se toliko jasno vidi da izmišljene proslave i počasti rimskim carevima teško mogu da sakriju realnost.
Voda je prirodni resurs čija se količina i pristupačnost ubrzano smanjuju zbog intenzivne potrošnje, zagađenja okoline i time usko povezanih klimatskih promena. Budući da se radi o nezamenjivom resursu, ona je sve atraktivnija za tržište, o čemu svedoče privatizacije izvora i preduzeća u sektoru voda. Iskustvo pokazuje da od komodifikacije i privatizacije u ovoj oblasti korist imaju isključivo velike korporacije dok se posledice direktno odražavaju na kvalitet života korisnika.
Ako se ostave po strani delimično mitološke a delom marketinške priče o tužnom jugu i egzotičnoj i pikantnoj hrani Leskovac je grad nalik na mnoge druge u regionu. Sto pedeset godina duga industrijska tradicija sprovodiocima “tranzicije” nije puno značila, pa su fabrike razmontirali i prodali kao i u drugim gradovima. Radnici se i dalje nadaju boljem, ali je sve manje mladih da to bolje ostvare.
Proces privatizacije još jednog lokalnog “javnog” medija – Radio-televizije Vranje, doprinosi raspravi na liniji mediji na tržištu vs. proklamovani “javni” interesi. S druge strane, pozorište “Bora Stanković”, suočeno sa problemom završetka rekonstrukcije zgrade, u sve većoj meri oseća pritisak komercijalizacije i komodifikacije kulturnih programa.
Još jedan primer socioekonomskih posledica privatizacije vodosnabdevanja koje snose građani događa se u Bukureštu. Dvadesetpetogodišnji monopol privatne kompanije kojeg prati kontinuirano podmićivanje gradskih čelnika rezultirao je nepotrebno visokom cenom vode. Pritisak javnosti kroz nedavno započetu kampanju “remunicipalizacije” vodovodnih resursa ima za cilj ponovno podruštvavljanje gradskog vodosnabdevanja.
Nacrt zakona o javnim okupljanjima svojim odredbama ne štiti građane i ne doprinosi podsticanju javnog iznošenja stavova. Upravo suprotno, predloženi zakon će služiti zaštiti vladajuće klase od potencijalnog rasta protestnih aktivnosti usled narastajućeg socijalnog nezadovoljstva.
Fudbalski klub Radnički iz Kragujevca je slika i prilika društvene, ekonomske i sportske devastacije nekada industrijskog grada koja se odigrava već nekoliko decenija. Potencijalne takmičarske uspehe pojedinih klubova političke elite vide kao mogućnost samopromocije za koje neodgovorno koriste javne budžete. Međutim, time se i uništavaju tekovine društveno razvijanog sporta i efekti njegove socijalizacije.
Fudbalski klub Radnički iz Kragujevca je slika i prilika društvene, ekonomske i sportske devastacije nekada industrijskog grada koja se odigrava već nekoliko decenija. Potencijalne takmičarske uspehe pojedinih klubova političke elite vide kao mogućnost samopromocije za koje neodgovorno koriste javne budžete. Međutim, time se i uništavaju tekovine društveno razvijanog sporta i efekti njegove socijalizacije.
Učestvovanje stanovništva u donošenju političkih odluka i rešavanju ekonomskih i drugih problema svoje lokalne zajednice strukturno je onemogućeno. Realne političke efekte koje su radnici i radnice nekada imali kapitalizam je nadomestio retorikom u kojoj se participacija građana postavlja kao temeljna stvar demokratije. Međutim, stvarno učestvovanje je omogućeno samo lokalnoj eliti koja radi za dobrobit kapitala a ne građana.
Juče su aktivisti inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ izveli protestnu akciju na konferenciji „Uputstva za humani grad“ na Mikser festivalu okačivši transparent pod nazivom „Beograd na vodi prevara“. Aktivisti su kritikovali učešće gradskog arhitekte na ovom programu i zahtevali su njegovu ostavku. Paradoksalno, time je ovogodišnji poziv festivala na prepoznavanje “svoje tačke pucanja” dobio zanimljiv obrt. Ovom prilikom prenosimo tekst povodom prošlogodišnjeg Mikser festivala koji govori o nemogućnosti pružanja bilo kakve “održive utopije” već isključivom nastavku “neizdržive” eskploatacije radnika, javnih dobara i fondova.
Kulturni centri pet beogradskih opština, decenijama značajni za svoje lokalne zajednice, biće skinuti u potpunosti sa budžeta grada Beograda do 2017. S obzirom na aktuelnu politiku mera štednje, pritisak neoliberalne kulturne politike u smeru sve veće komodifikacije i komercijalizacije sektora kulture, te sveprisutnog mita o mogućnosti samoodrživosti javnih ustanova, može se zaključiti da će mesto kulture u proizvodnji društvenosti kao i njen politički potencijal biti sve ugroženiji.
Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
Jedan od akutnih problema kulturno-umetničke produkcije u Srbiji je nedostatak prostora za rad. Iako je prvenstveno vezan za nezavisnu scenu, u godinama kada se zatvaraju ili transformišu javne institucije kulture ovaj problem dobija i šire društveno značenje. Iako Magacin u Kraljevića Marka predstavlja jedan od pokušaja rešavanja ovog pitanja u saradnji vlasti i nezavisne kulturno-umetničke scene, potrebno je njegovo strukturno redefinisanje kako bi zaista postao prostor javnog kulturnog i aktivističkog delovanja.
U protekle dve nedelje inicijativa “Ne damo naše autoceste!” je širom Hrvatske prikupljala potpise za raspisivanje referenduma za izmene Zakona o cestama. Tim izmenama bi se sprečile namere hrvatske Vlade da mrežu auto-puteva stavi pod koncesiju što bi ugrozilo korišćenje i upravljanje nad tim javnim dobrom. Osim toga, ova inicijativa predstavlja široku platformu saradnje sindikata i organizacija civilnog sektora.
