Grčko “ne” na nedavno održanom referendumu očigledno nije imalo efektivnog uticaja na donošenje političkih odluka. Grčka vlada i parlament su odobrili novi paket mera štednje koji je čak rigorozniji od prethodno odbijenog. “Pregovori” i “sporazum” pokazuju nemogućnost bilo kakvog narodnog suvereniteta unutar evropske neoliberalne ekonomske politike.
U godini u kojoj se u Srbiji očekuje privatizacija ili gašenje više od sedamdeset medija, sve je više rasprava o ulozi medija u očuvanju “javnog” interesa. Ipak, kako bi se u raspravama došlo do nekih konkretnih analiza, neophodno je reflektovati strukturnu ulogu medija u cirkulaciji kapitala, kao i ograničenja državne administracije u regulaciji medijskog polja u okviru kapitalističkih načina proizvodnje.
Dva dana pred održavanje referenduma u Grčkoj i dalje nije sasvim jasno o čemu se tačno odlučuje niti kakve bi političke i ekonomske implikacije te odluke bile. Ukoliko bi se na referendumu usprotivili nastavku štednje Grci bi mogli da naprave značajnu prekretnicu u evropskoj ekonomskoj politici. Međutim, kako bi to učinili prvo moraju da prevaziđu žestoke pritiske koje predvodi Nemačka sa ciljem isključivanja bilo kakve mogućnosti demokratske odluke i ekonomske suverenosti naroda na periferiji Evrope.
Od institucija kulture pa do novouspostavljenih centara kreativne industrije, kao jedan od najvećih problema u pogledu nerazvijenosti lokalne umetničke scene, ističe se nepostojanje umetničkog tržišta. Uspostavljanje istog te uključivanje scene u međunarodne umetničke tokove se postavljaju kao urgentna potreba. Ipak, stvarnost je malo drugačija; usled procesa u kojima država sve više postaje servis krupnog kapitala, dok se usluge javnog sektora komercijalizuju i komodifikuju, sfera umetnosti funkcioniše kao integralni deo tržišta.
U moru dominantnih tvrdnji u kojima se tržište i neoliberalna ekonomija predstavljaju kao “neutralne” i “univerzalne” kategorije, dok se socijalizam interpretira kao “neodrživ sistem” više je nego potrebno osvrnuti se i diskutovati realno postojeće koncepte jugoslovenskog sistema, poput društvenog vlasništva, samoupravnog planiranja, uvođenja doprinosa usmeravanih u različite fondove, svima dostupnog obrazovanja i zdravstvenih usluga.
Poljoprivredna korporacija Beograd je jedno od profitabilnih preduzeća koje vlada Srbije želi da privatizuje. Iako je prošao kroz niz restrukturiranja, ovaj nekadašnji kombinat i dalje predstavlja jednog od najvećih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji. Međutim, ostavši bez svojih prerađivačkih i distributivnih delova PKB je u sve većoj meri pritisnut uticajima monopolskog tržišta i privatnih interesa koji u njemu vide lak i brz profit dok primarni interesi društva za adekvatnom i dostupnom hranom ostaju zanemareni.
Proces privatizacije javnih resursa, infrastrukture, proizvodnih i distributivnih pogona se kontinuirano dešava širom sveta u poslednjih nekoliko decenija. Primer Nemačke pokazuje kako ovaj proces dovodi do preraspodele društvenog bogatstva ka malom broju vlasnika velikih kompanija ali i kako otpor privatizaciji može postati nukleus za stvaranje novih društvenih pokreta i političkih organizacija.
Prema posledicama koje novi Zakon o radu ili Zakon o javnim nabavkama imaju na oblast kulture, nadležno ministarstvo pokazivalo je isključivo indiferentnost i nezainteresovanost. I dok institucije i akteri tog dela javnog sektora ostaju “zarobljeni” između starog zakonskog okvira i novih potreba, postojeći Zakon o kulturi samo doprinosi neoliberalnim reformama i preduzetničkoj retorici, dok se pitanje javnog interesa u kulturi zamagljuje.
Da li su frilenseri radnici, ili je pak njihova klasna pozicija bliža srednjoj klasi? Ova dilema se godinama provlači u diskusijama među kulturnim, naučnim i medijskim delatnicima. Međutim, dok se licitira o tome ko je u lošijoj poziciji izostaje prepoznavanje sistemskih promena koje su prekarne radne odnose učinile pravilom u gotovo svim oblastima.
Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.
Sve je više krupnih investicija na Balkanu kojima kineske kompanije krče svoj put ka ujedinjenom tržištu Evropske unije. Kako bi u što kraćem roku plasirali svoju robu u EU potrebna su ulaganja u izgradnju nove infrastrukture, putem kojih im i ekstrakcija lokalnih sirovina postaje sve dostupnija. I pored prisutne kulturne mistifikacije čini se da logika kineskog kapitala ipak ne odstupa od one zapadnoevropskih kompanija prisutnih u regionu.
Premijer i Vlada Srbije uporno javnosti predstavljaju pozitivne pokazatelje makroekonomskog oporavka države, te pada nezaposlenosti i pojačane kreditne sposobnosti građana. Ipak, uz svest o medijski posredovanoj slici realnosti, kao i o manipulativnoj sposobnosti brojki i statistike, lako je uočiti da je svakodnevica u Srbiji sasvim drugačija.
Privatizacija rekreativnih centara i prirodnih dobra ne predstavlja samo puki prenos vlasništva. Primer najavljene privatizacije sportsko rekreativnog centra Brezovica, oko koga sukob vode vlade Srbije i Kosova, nam pokazuje kako privatizacija dovodi do klasne rekonfiguracije korisnika tog prostora. Osnovni interes privatnog vlasnika je profit koji se ne može ostvariti prvobitnim konceptom Brezovice kao rekreativnog centra za radničku klasu.
Transatlantsko trgovinsko investicijsko partnerstvo (TTIP) je predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU ali i zemalja kao što su Kanada, Meksiko i zemlje kandidati za ulazak u EU. Veliki broj organizacija i pojedinaca se bori protiv usvajanja ovog sporazuma koji u svojim osnovama pretpostavlja prava korporacija iznad prava država. Kao najugroženiji se vide lokalni sektori poljoprivrede, prehrambeno-prerađivačke industrije, zaštita životne sredine i zaštita podataka.
Subvencije stranim kompanijama kao podsticaj za zapošljavanje predstavljaju još jednu neoliberalnu meru koju sprovodi vlada Srbije. Pošto liberalizacija radnog zakonodavstva i mere štednje nisu dovele do takozvanog dobrog poslovnog ambijenta, kao ni do proklamovanih rezultata rasta privredne aktivnosti i povećanja stope zaposlenosti, vlada će iz državnog budžeta plaćati troškove radne snage dok će profit odlaziti van zemlje. Novac koji se investitorima poklanja, putem mera štednji se oduzima od socijalno najugroženijih stanovnika Srbije.
Udruženje i sindikati penzionera će stupiti u javne proteste i masovnu mobilizaciju penzionerske populacije, u čemu traže i dodatnu podršku širih slojeva društva. Smanjivanje penzija kao mera, koju sami penzioneri percipiraju kao narušavanje stečenog prava, ali i druge zakonske mere koje regulišu rad penzijskog fonda su dovele do tog nezadovoljstva.
Promovisanje projekta “Beograd na vodi”, uz obećanja o angažovanju građevinske industrije, broju novih radnih mesta te obimu investicija, za vlast u Srbiji predstavlja jednu od glavnih uzdanica politike kojom se održavaju na položajima. Tako i specijalni zakon o “Beogradu na vodi” zaobilazeći postojeću regulativu u potpunosti favorizuje privatne interese nasuprot interesu društva u celini.
Pokušaj da se dekonstruiše patrijarhalni sistem, zatim podela na “muške” i “ženske” uloge u porodici, na poslu, u društvu, gde je rodna uloga unapred i uvek podređena, nije isključivo “žensko” pitanje. Borba za oslobođenje polovine ljudske – ženske – populacije, koja podrazumeva i problem neplaćenog kućnog rada, nižih nadnica određenih polom, rodnog nasilja itd., ima svoje daleko „univerzalnije“ učinke: to je, u biti, borba za emancipaciju čitave planete.
Konflikti gradskih vlasti i građana inicirani projektima preuređenja javnih prostora nikada se ne dešavaju bez razloga a osnov za ove sukobe se uglavnom krije iza problema netransparetnog donošenja odluka ili emocija ka starim gradskim stablima. Preuređenje gradova vođeno neoliberalnom logikom stvara uslove za razvoj isključivo privatnog biznisa dok se paralelno dešava nestajanje javnog i svima dostupnog prostora, što dovodi i do klasne segregacije stanovništva.
Proces privatizacije domaće privrede koji je započet pre 25 godina ulazi u svoju završnu fazu. Stečaj koji je pokrenut u 188 preduzeća predstavlja nastavak politike koja je dovela do deindustrijalizacije zemlje, do velike nezaposlenosti i zavisnosti od uvoza. O tome nam govore i primeri fabrika Petar Drapšin, Neobus i Zorka, nekadašnji giganti koja su uprkos mogućnosti plasmana svojih proizvoda sistematično uništavane.
Prošlogodišnje poplave koje su pogodile ceo region odnele su veliki broj života i nanele veliku materijalnu štetu kako privredi tako i građanima. Poplave su sa sobom donele i saznanje o urušenom sistemu vodoprivrede u zemlji. Preduzeća koja su osnovana kako bi regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe, nakon sprovedene privatizacije propadaju ili menjaju namenu, vode se profitnim interesom i zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu. Prema sve učestalijim prognozama poplave se najavljuju i za ovo proleće, dok istovremeno vlast najavljuje dalju privatizaciju vodoprivrede.
U okviru međunarodne konferencije održane u maju 2013 godine pod nazivom “Postajanje majkom u neoliberalnom kapitalizmu” inicirani su razgovori o složenim pitanjima vezanim za život i rad u savremenom društvu, koji su se prevashodno vezivali za funkcionisanje savremenog režima materinstva i majčinstva u uslovima razvoja globalnog tržišta, ekonomske krize i sveopšte privatizacije, te kakve posledice to ima na polje svakodnevice.
U kapitalizmu koji uvek iznova proizvodi nejednakosti, sistemski se radi na urušavanju ustavom zagarantovanih prava žena koja su uz velike žrtve izborena tokom i nakon Drugog svetskog rata na jugoslovenskom prostoru. Upravo su politički, socijalni i ekonomski učinci Antifašističkog fronta žena u značajnoj meri doprineli poboljšanju položaja žena u društvu, uspostavljanju boljeg i pravednijeg društva u kojem je bila zagarantovana ravnopravnost žena i muškaraca, jednaka plata za isti rad, te obaveza države da sistemski brine o zaštiti majki i dece.
