U periodu krize kapitalističke ekonomije i povlačenja socijalne države žene daleko više osećaju težinu eksploatacije, njihove plate su daleko manje a rizik od gubitka posla mnogo veći. Ipak, ono što je u srži problema jeste sistemsko neprepoznavanje da je briga oko porodice i domaćinstva zapravo neplaćeni ženski rad koji u znatnoj meri doprinosi očuvanju vladajućeg ekonomsko-političkog poretka.
Javni sektor u Srbiji se nalazi pod sve većim pritiscima i zahtevima za restrukturiranjem. Ovi zahtevi svoje opravdanje nalaze u pričama o glomaznosti javnog sektora, o lenjosti i nestručnosti zaposlenih i velikom trošku za državu. Međutim, retko možemo čuti šta za zaposlene u javnom sektoru i korisnike njihovih usluga znače i donose procesi standardizacije, autsorsinga, privatno-javnog partnerstva i privatizacije.
Veliki broj građana Srbije ima sve veći problem sa otplatom bankarskih kredita u švajcarskim francima. Država ne želi da interveniše u ovom slučaju pravdajući se da nema mogućnost uticaja na svetske finansijske tokove i svaljujući krivicu isključivo na dužnike. Ipak, država izostankom intervencije svesno staje na stranu banaka koje ostvaruju ekstraprofit na račun njenih građana.
Neprestano smenjivanje političkih i ekonomskih moćnika u upravama fudbalskih klubova je dovelo do katastrofalog stanja u ovom sportu u Srbiji. I dok se pojedinci bogate rasprodajom mladih igrača i dizanjem kredita na račun klubova, navijači nemaju šta da gledaju a igrači često nemaju plate. Mnogi spas vide u privatizaciji, jedni se nadaju internacionalnim uspesima uz dobro „gazdovanje“ dok drugi priželjkuju bolje radne i materijalne uslove. Ipak, često se zaboravlja da su klubovi u vlasništvu svih svojih članova, te da bi i sami navijači i igrači mogli i da rukovode svojim klubovima.
Neprestano smenjivanje političkih i ekonomskih moćnika u upravama fudbalskih klubova je dovelo do katastrofalog stanja u ovom sportu u Srbiji. I dok se pojedinci bogate rasprodajom mladih igrača i dizanjem kredita na račun klubova, navijači nemaju šta da gledaju a igrači često nemaju plate. Mnogi spas vide u privatizaciji, jedni se nadaju internacionalnim uspesima uz dobro „gazdovanje“ dok drugi priželjkuju bolje radne i materijalne uslove. Ipak, često se zaboravlja da su klubovi u vlasništvu svih svojih članova, te da bi i sami navijači i igrači mogli i da rukovode svojim klubovima.
Jasno određena ekološka politika i aktivniji odnos prema zaštiti životne sredine u sve većoj meri postaju potreba i osnova savremenog društva. Jedna od primarnih dilema je kako uskladiti potrebu za privrednim i ekonomskim razvojem i ujedno zaštiti i unaprediti životnu sredinu. Ovi procesi su određeni implementacijom standarda EU koji usled ekonomske nerazvijenosti i zavisnosti, države Srbije, neće omogućiti ni privredni rast ni zaštitu životne sredine već samo kreditno zaduživanje.
Proces privatizacije u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Iako se dosadašnja privatizacija pokazala pogubna po održavanje privrednog i ekonomskog sistema u zemlji i doveo do krajnje neizvesnog socijalnog položaja velikog broja ljudi državne vlasti ne odustaju od dalje privatizacije. Sprovođenje mera štednje, pre svega smanjivanje plata i penzija, se može posmatrati kao podsticaj potencijalnim investitorima koji će ostvarivati profit upravo na račun dela populacije koji je najviše pogođen ovim merama.
Sve je veći broj (visoko)obrazovanih mladih koji su usled nemogućnosti stalnog zaposlenja prisiljeni da godinama volontiraju ili rade u fleksibilnim i neizvesnim radnim uslovima u različitim organizacijama civilnog sektora u kojima se njihov rad i entuzijazam instrumentalizuju. Uz takozvanu mapi generaciju najčešće se vezuju epiteti o “društvenoj” i “ekološkoj” odgovornosti, te “društveno korisnom radu”, no čini se da nametnuti ideološki okvir radi upravo suprotno – reprodukuje postojeći društveni sistem.
Narušavanjem sistema socijalnih servisa politikom mera štednje država veliki teret biološke i društvene reprodukcije sve više prebacuje na žene. U borbi za održanje života, žene preuzimaju obaveze nastale nestajanjem društvene potpore – od neizvesnosti oko sopstvenog zaposlenja, preko brige o deci, održavanja domaćinstva pa do brige oko najstarijih članova porodice. Ovakvu situaciju dodatno otežavaju i dominantni narativi koji idu u pravcu glorifikacije materinstva te ponovne naturalizacije patrijarhata.
Stvaranjem moralne panike u javnosti ekonomska i politička elita dolazi do opravdanja za niz poteza koji najveći broj građana dovode do granice siromaštva. Tako se predstavljanjem iskrivljene slike o javnom dugu ili javnom sektoru u javnosti konstruiše predstava o nužnosti sprovođenja mera štednje i privatizacija u kojima se vlasti predstavljaju kao spasioci javnog interesa. Ipak, to nisu „nužni“ ekonomski, već politički potezi preraspodele društvenog bogatstva.
Kroz nekoliko interesantnih projekata lokalna vlast u Jagodini pokušava da predstavi taj grad kao novi turistički centar. Međutim iza paljenja olimpijskog plamena, otvaranja akva parka i zoo vrta krije se deindustrijalizacija grada i prekarizacija nekadašnjih fabričkih radnika koji teško pronalaze nova radna mesta u uslužnim delatnostima. Deo procesa je i promena u urbanističkim i stambenim politikama – na javnim površinama se otvaraju šoping molovi a novoizgrađeni stanovi ostaju prazni jer je njihova cena nedostupna lokalnom stanovništvu.
Uvođenjem institucije privatnog izvršitelja, nakon što je prethodno uvedena institucija notara, vlasti nastavljaju sa praksom deregulacije sistema pravosuđa, odnosno smanjivanjem uloge države kao posrednika zakona. Tako se sada odnos potražioca, dužnika i uterivača prepušta tržišnoj (ne)regulaciji, što će za posledicu imati privilegovanje i jačanje društveno-ekonomskih pozicija onih malobrojnih (potražioca) koji već imaju novac a deprivilegovanje većine populacije – bilo da su u svojstvu potražioca ili dužnika – koja već živi loše.
U Srbiji je danas alarmantno veliki broj mladih bez zaposlenja što dalje pogoršavaju loša ekonomska situacija i nametnute mera štednje. I dok se danas obeležava Međunarodni dan volontera uz prisustvo šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji i proslavlja podsticanje besplatnog rada uz parolu Volontiranje je u modi, armija mladih se planski pretvara u besplatni servis, uvek na usluzi.
Iz potrebe za konstantnim širenjem tržišta i nalaženjem novih prostora za stvaranje profita kapital se na globalnom nivou sve više okreće onim uslugama i resursima koje smo dugo shvatali kao javne i zajedničke. Mere štednje su u mnogim zemljama iskorišćene kao izgovor za privatizaciju vodosnabdevanja i vodnih resursa, što je kulminiralo nedavnom odlukom na evropskom nivou kojom voda prestaje da bude osnovno ljudsko pravo. Procesi u kojima voda dobija status bilo koje robe na tržištu, postaju sve primetniji i u Srbiji.
U gotovo svim zemljama Evrope stanovništvo se suočava sa katastrofalnim posledicama mera štednje. Očigledno je da procesi privatizacije javnih resursa infrastrukture, rezovi plata i penzija i ukidanje socijalne pomoći ne vode ka izlazu iz krize već je samo produbljuju. Sledeći smernice EU ekonomske politike Vlada Srbije primenjuje iste mere stvarajući sve veći jaz među stanovništvom. Kakav bi trebao da bude odgovor levice na ovakvo stanje u Evropi?
Sve je veći broj žena koje preko agencija za zapošljavanje rade na najmanje plaćenim poslovima – čišćenju i održavanju tuđih domaćinstva. One su potplaćene za svoj rad, često rade na crno ili se njihovi ugovori ne poštuju, u vezi sa tim izostaju i socijalna davanja. Ipak, organizovanje ovih žena za borbu za bolje radne i materijalne uslove je, iako teško, moguće. O tome nam govori primer iz Grčke gde žene vode borbu za svoja prava od porodice do sindikata i parlamenta.
U Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, 9. oktobra je otvorena izložba Moja kuća je i tvoja kuća kao zajednički projekat Sarajevskog otvorenog centra i Udruženja za kulturu i umjetnost Crvena. Kustosica izložbe je Danijela Dugandžić Živanović, a za potrebe izložbe radove su produkovale i izložile umetnice: Adela Jušić i Andreja Dugandžić, Emina Kujundžić, Lana Čmajčanin i Sandra Dukić. U okviru izložbe moguće je pogledati i film Kreše Golika Od 3 do 22 iz 1966. godine koji prikazuje jedan radni dan u životu radnice u bivšoj Jugoslaviji.
Bez obzira na obećanja data u izbornoj kampanji aktuelna vlast u Srbiji je donela niz odluka koje dodatno otežavaju položaj najugroženijeg dela stanovništva i sprečavaju obećani ekonomski i privredni napredak. Izmene u radnom zakonodavstvu neće dovesti do povećanja broja zaposlenih dok će smanjenje plata i penzija uzrokovati manju potrošnju građana i posledično manji priliv novca u javni budžet. Dodatno, to vodi manjim izdvajanjima države za zdravstvo, školstvo, socijalna davanja i druge javne usluge i službe što će najviše pogoditi upravo najsiromašnije.
Uspostavljanje nove Vlade Srbije u prvoj polovini godine označilo je i ulazak u novi fazu neoliberalizacije. Nakon donošenja „reformskih“ zakona vlasti su postavile okvir za privatizaciju više od 500 preduzeća u javnom vlasništvu koja će sledećih meseci dobiti privatne vlasnike ili biti ugašena. Ovaj proces prati i medijski spin o inferiornosti javnog i superiornosti privatnog vlasništva. Iza privatizacije se, međutim, krije zaoštravanje klasnih odnosa i klasična krađa nekada društvenih resursa.
Evropska ekonomija ponovno posrće, BDP posvuda pada, recesija raste u retrovizoru: pa ipak, razloga za brigu nema, jer skori je rast ovoga puta statistički zagarantiran. Od početka septembra, naime, sve članice EU-a moraju uskladiti metodologiju računanja nacionalnog proizvodnog outputa, prateći precizne direktive agencije Eurostat. Među uputama jedna nije presudna, ali je zato posebno zanimljiva: u svoje BDP-ove države će ubuduće uračunavati do sada uglavnom zanemarivanu ekonomiju kriminala, zbrajajući novac potrošen na ilegalne droge, šverc i prostituciju.
Nekada industrijsko središte Banata i bivše Jugoslavije, Zrenjanin je kao i mnogi drugi gradovi u tranziciji preživio ekonomsku i demografsku katastrofu. No u Srbiji je Zrenjanin istodobno i simbol radničkih otpora privatizacijskim malverzacijama.
Nekada industrijsko središte Banata i bivše Jugoslavije, Zrenjanin je kao i mnogi drugi gradovi u tranziciji preživio ekonomsku i demografsku katastrofu. No u Srbiji je Zrenjanin istodobno i simbol radničkih otpora privatizacijskim malverzacijama.
Početak septembra u Beogradu će značiti i nastavak sukoba vlasti i građana oko javnog prevoza u gradu. Privatizacija segmenata javnog gradskog prevoza je dovela do ozbiljne ugroženosti čitavog sistema javnog prevoza. U svojim izjavama koje možemo čuti poslednjih dana, predstavnici vlasti krivicu i odgovornost pokušavaju da prebace na teret građana; najavljuju se strože kontrole naplate karata i reperkusije za one koji to ne čine. Problem „naplate“ ima i svoje dublje posledice – grad se deli na centar i periferiju, na one koji mogu sebi da priušte kretanje i one koji ne mogu, na poželjne i nepoželjne. Međutim, ovakva represivna politika „naplate“ stvara i otpor.
Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.
